Ova priča dolazila je u segmentima slojeva. Nelinearno kao i sećanja, kao i njihovi slojevi, slojevi i slojevi slojeva. Danima je u sebi pišem, dok na javi plačem. Povremeno vrištim, doslovno i tiho, sve da me neko ne čuje. Savijem se na pod da se izridam, pa opet glava gore, zatišje. Tako periodično priča izlazi kroz suze, krene da se piše i najzad oslobađa s lakoćom…

Zašto ste ćutali?

Među prvim sećanjima koja u ovoj ravni pamtim su sećanja seksualnog zlostavljanja. Bila sam mala, mislim da sam imala jedva tri godine i svega se sećam. Svega.

Bila sam medena i bucmasta. Butinice su mi bile malene i zategnute, a obrazi krofnice. Voleli su da me štipkaju za obraze, što nisam podnosila. Čudno je kako se ta štipkanja razlikuju. Neko vas uštine palcem i kažiprstom da vam se obrazi zacrvene, a neko vas ovlaš njima dodirne, čisto da vam pokaže koliko ste slatki. Baš nisam podnosila onaj uštip između kažiprsta i srednjeg prsta – taj me je najviše boleo.

“Mama, zašto ste ćutali?“, upitala sam je po prvi put posle više od 27 godina, nakon što je Milena¹ istupila.

Potom sam joj do detalja ispričala priču koju je površno znala. Valjda sam najzad imala zalihe vokabulara da tu priču iznesem. Umalo se nije onesvestila. Na taj način je vrlo suptilno krenula erupcija vulkana, kao tiho komešanje lave pre eksplozije.

Čudno je kako se istina ne menja, a naš pogled na nju može varirati ili se drastično promeniti. Kao da je ona neki navoj elastične žice, pa koliko god da je pritisnete ili relaksirate, to ne menja činjenicu šta je ona.

“Jesi li svesna šta ste napravili ćutanjem?“, pa opet zatišje, jer nekad su odgovori suvišni.

Do pre par dana mislila sam da je sve to davno iza mene, da me ne definiše i da sam to odavno oslobodila. Mislila sam da je to neko činjenično stanje ili zatvoreno poglavlje koje je isprocesuirano, koje sam prevazišla, koje više nema uticaja na moj život.

Onda je došla Milena koja nije bila inspiracija, Milena je bila aktivacija odavno ugašenog vulkana potiskivanjem nepravde, nemoći; potiskivanjem težnje da nas neko razume, da nas neko zaštiti.

Nisam ni slutila da će vulkan eksplodirati. Nisam slutila da ima tu više šta da eksplodira pored svega što smo preživeli. Nisam imala predstavu da ću ovo pisati.

Šta je gore – kada vam to uradi neko niotkuda ili vama najbliži? Jedno je sigurno – to je osoba od autoriteta koja je znala kako da vas pridobije, da vas izmanipuliše, da vas namami.

Moj deda sa tatine strane rođen je 17-og avgusta. Bio je nezgodan lik. Bio je visok, krupan, markantan, obrazovan, sposoban. Preke naravi, voleo je da popije i da pravi gluposti. Tata je za dedu u njegovim kasnim godinama govorio da je oboleo od alkohola. I zaista je tako, s tim da je njegova poremećenost daleko dalja od toga.

“Dođi da te deda ljubi!“,

rekao bi mi nežno i blago, a onda bi me kao svoju najstariju trogodišnju unuku odveo u svoju sobu. Skinuo bi mi gaćice, a onda bi me kao pero okretao po krevetu da me liže po vulvi i analu. Nije vam prijatno dok ovo čitate? Nije ni meni dok pišem.

Onda sam ja kao programirana znala protokol. Kada me deda ljubi, ja mu dođem, skinem gaćice, on me postavi na ivicu kreveta, savije mi butinice i kaže mi da čučnem dok se zadovoljava mekoćom i zategnutošću mojih malih genitalija. Sećam se mirisa njegove sobe, dodira njegovih usana po mom zategnutom, neformiranom ulazu vagine. Sećam se da je nepravilno disao. Zadah bi mu bio drugačiji i kao da je izdisao nekako teško, tiho, a ujedno i eksplozivno. Za mene je on bio kao džin. Kao neka masivna autoritetna, nepokvarena, ogromna stena.

Ti rituali trajali su neko vreme, možda pola godine. Ne znam koliko se puta desilo, možda pet, šest puta, možda više. Jednog neobičnog dana kada sam opet došla kod babe i dede na čuvanje, deda je bio u svojoj sobi, a baba u kuhinji. Dobacila mi je:

“A sviđa ti se to što ti deda radi, jel?“,

kroz neki zajedljiv, gotovo pokvaren osmeh. Tada me je najednom, ne znam zbog čega, bilo sramota. Kao da je trebalo da se odjednom stidim “što me deda ljubi“. Popela sam se gore do njegove sobe, kada se tako nešto poslednji put desilo. Pripremao je teren da već kako rastem budem tu za njega:

“Ti ćeš kod dede da dolaziš da te ljubi i kada porasteš, jel da?“,

upitao bi me nežno, naravno manipulativno, što do tada još uvek nisam mogla da shvatim.

“Deda, to velike devojke ne rade“, odgovorila bih tiho.

Ne znam sada odakle mi to tada za velike devojke. Nikad se više nisam popela do njega jer to više nije zvučalo u redu. Mislim da sam osetila neku pokvarenost svega toga kroz onaj babin osmeh i intonaciju. Nisam ni znala šta se tu dešavalo i da je u pitanju jedan neovejani perverznjak, slučaj ozbiljne pedofilije i da sam ja na kratko vreme bila njegova mala konkubina.

I dalje ne mogu da svarim da je to baba znala i odobravala. Kakav je sistem to mogao da podržava? Pa on je sam imao sestre, ženu, dve kćerke, četiri unuke, dva sina i dva unuka! Rekao bi neko – bogat čovek! Šta li je tek njima radio? Ko je sve iz sistema znao za to? Ko je sve ćutao? Ko je sve to podržavao? Mesto pedofila i saučesnika je u zatvoru!

Baba nije volela mamu, sada je tu ulogu nasledila njena kćerka. Pored tolike njihove mržnje, neverovatno je da je to bio toliko urušen i degradivan sistem vrednosti da je tako nešto njemu bilo dopušteno, a da su moji, poprilično naivno, mene tamo ostavljali na čuvanje. Pre nego što sam se rodila, moji su sa njima i tetkom živeli. Moj brat je odrastao u takvom sistemu.

Sećam se posle nekog perioda, možda nekoliko meseci, mama i ja smo bile kod trpezarijskog prozora, a ja bih joj se sklupčala oko nogu. Napolju je bilo oblačno, dok je ona nepomično zurila vani. Bilo mi je jako neprijatno, ali sam joj stidljivo i sramežljivo rekla:

”Mama, mene je deda ljubio dole”,

“Kako to misliš dole?“

“Pa mama, dole“,

“Bože me sačuvaj, jel ti nije nešto gurao?“

“Nije, mama“,

“Uf, dobro je! Pričaću sa tatom o tome.“

Nakon toga sam je, tako mala, više puta upitkivala da li je sa njim razgovarala. Jasno se sećam da je rekla da on neće za to ni da čuje, da misli da su to gluposti, da sa njim ne može da se razgovara. Možda samo nije bio spreman da se suoči sa istinom, jer to nisu bile dečije budalaštine. Sada tvrdi da to nije znao.

Mama i tata nisu imali neki odnos razumevanja – mama nije znala da razgovara sa tatom, ni da mu pričom priđe, a on – tek. Svi su se oni stalno nešto svađali (kada kažem stalno mislim doslovno svakodnevno) – ako ne baba sa dedom onda baba sa mamom, ako ne baba sa mamom, onda deda sa tatom, ako ne deda sa tatom, onda tetka sa mamom, ako ne tetka sa mamom, onda baba i tata… i tako u krug. Ali mama mi je verovala, znam.

Bili su preokupirani sobom i problemima koje stvaraju, da su deca tu bila usputni faktor da ih oni “bezuslovno” vole – jer “svaki roditelj bezuslovno voli svoje dete”, da ih, jelte, oni tako imaju, jer to je onaj stari koncept “radi reda“ i “vreme ti je“. Ili bolje reći koncept “imati, a ne biti” – imati dobru decu, a ne – biti dobar roditelj. Dosta je izgovora! Sve to nije bezuslovno, već sebično. Bilo im je teško, znam – i nama je.

Baba i deda su odavno umrli. Nisam ih mrzela. Nisam imala problem mržnje, imala sam problem nepravde. Na tome je ostalo i nikada se više o tome nije govorilo, do Milene. U meni se podsvesno integrisao jasan osećaj izdaje. Od svih njih.

Ne znam šta je gore – sam taj čin ili prikrivanje tog čina. Mislim ovo drugo, jer upravo to stvara najveći slom u detetu gde priča nije imala prostora da se isprocesuira. U psihu se integriše taj zaista dubok osećaj nepravde, sramote, a više od svega taj osećaj nemoći – da nismo zaštićeni, voljeni. Da je to nešto nas obeležilo i sputalo. Da nas je nešto izdalo.

To nešto što vas posle prati kao senka. Ja sam svesno i nesvesno prolazila kroz more trauma godinama kasnije, kroz knjige i sve one ljude koji su se kao aktivacije pojavljivali na mom putu. Plivala sam dubinama, a sada lagodno plivam na površini i sada dopuštam da sve ovo ispliva.

Na fizičkom nivou sam imala blokade u seksualnim odnosima. Retko sam mogla da se opustim, a da ne mislim na to – da mi se ne vraćaju slike, osećaji, zvuci ili mirisi. Same opsesivne misli su stvarale dovoljnu konstrikciju. Retko ko je znao za to.

Da, podsvest je čudo. Isprojektovaće konstrikcije i zlostavljanja dokle god su u vama. Vi znate da, bez obzira na edukaciju, deca bogatih roditelja često ostaju bogata, a deca siromašnih siromašna? Vi znate da žrtve najčešće nastavljaju da budu žrtve? U pitanju su podsvesni obrasci, usađeni koncepti iz okruženja, koje neko prevaziđe, a neko ne. Svi imamo tu priliku, dokle god smo ovde. Pitanje je odgovornosti pročišćavanja sopstvenih vulkana. Šta mislite, zašto ih mali princ redovno održava?

Stoga, uvek detetu dozvolite da plače! Dozvolite da na taj način prevaziđe makar minornu traumu. Postoji razlog zašto plače i taj razlog treba da znate. Uvek detetu dozvolite da priča! Svašta ćete mudro saznati. Pričajte o temama o kojima je “neprijatno“ govoriti. Ne zataškavajte teške situacije jer ih deca svakako osećaju. Uvek budite tu za decu! Moraju da osećaju da su podržana kako bi izrasla u integrisane osobe, jer kao takve, lakše će plivati po talasima života. Biće prisutni i za svoje okruženje, svoju decu.

Stari koncept prikrivanja i potiskivanja i koncept straha i sramote nisu pokazali rezultate. Vreme je za promenu. Vreme je za istinu. Ma koliko bolna bila, oslobađajuća je.

Mnogo je ovakvih priča, mnogo sličnih porodičnih sistema koji još uvek odobravaju ovako nešto ćutanjem, najčešće zbog sramote ili sopstvene sjajne slike – koju društvene mreže tako lako formiraju, prolongiraju i preko kojih se tako lako manipuliše. Gradimo površne veze umesto srčane i to mora da se promeni. Intimnost je odavno poprimila izopačen karakter i njena se vrednost mora vratiti. Izveštačene slike treba da izblede. Zato je vreme da metlamo naše vulkane i zato je vreme da eksplodiramo ako treba.

Ako me pitate ko je Jelena Gradimir – to je Jelena Gradimir. Ona koja prevazilazi sve što joj je nametnuto. Jelena koja je shvatila da nam ništa ne može stati na put, ako na tom putu ne stanemo mi sami. Jelena, koja nije žrtva, jer je koncept žrtve davno prevazišla. Jelena, koja oslobađajući sebe oslobađa i crne ptice, da bi na kraju sa njima poletela.

• 

• 

Ovo pišem za mene i mog brata, za naše izgubljeno detinjstvo. Ovo pišem za Milenu. Za sve one devojčice i dečake koji progovaraju, ali ih niko ne čuje. Za sve one koji ne progovaraju, jer je teško. Znajte da niste sami i da nije sramota. Roditeljima, jer možda ne znaju o čemu njihovo dete ćuti. Muškarcima, da shvate da nisu osuđeni, već voljeni; da nam treba podrške i da vas čekamo sa druge strane. Komšijama, jer ne znaju šta se dešava u susednoj kući. Svim ljudima, za više solidarnosti.

Na kraju, zahvalnica mojim korenima jer sam deo vas, deo vas koji više ne kondicionira i uništava, ne zlostavlja i maltretira, već donosi svetlost. Od vas možda nisam pokupila najbolje, ali sam pokupila sve što treba da pokupim. Hvala vam, jer bez vas ne bih bila ono što jesam.

Sa vama srodnici moji, gde je rod širi od krvne veze, prevazilazim svoje prokletstvo jer blagosiljam svoj rod.

I slojeve, slojeve i slojeve slojeva koji se sada i uvek sada pišu.

—

¹Milena Radulović srpska je glumica koja je u januaru 2021. godine javno izašla sa saopštenjem o silovanju od strane učitelja glume. Nakon toga, njen slučaj prati niz ispovesti seksualnog zlostavljanja i seksizma.
back to paragraph