Šta su specijalne potrebe? Da li su ljudima sa specijalnim potrebama zaista neophodne specijalne potrebe? Da li se zaista njihove potrebe razlikuju ili svi težimo istim bazičnim potrebama – prihvatanju, razumevanju, ljubavi, poštovanju, sreći?

Nisam sigurna da dobro definišemo stvari. Više težimo razdvajanju, isticanju i hijerarhiji nego sinergiji i heterarhiji. To nas je i dovelo gde smo. Promene su neophodne i prirodno dolaze iz jedne specijalne uslovljenosti savremenih programa ka bezuslovnoj otvorenosti individua da uče, razvijaju se – ne samo na intelektualnom, već i na duhovnom planu. Iskonski napredak obuhvata oba.

Bezuslovan pristup podrazumeva da prihvatamo druge iako možda nismo prihvaćeni, da pružimo razumevanje iako nas možda ne razumeju, da volimo iako nas možda ne vole. Sreća je u tim malim svakodnevnim odlukama koje nam kroz saosećanje pružaju nove uvide u živote drugih, čije se potrebe ne razlikuju mnogo od naših. Svi mnogo ličimo, samo to nedovoljno priznajemo.

Koliko su naše potrebe van sistema?

Na Dunav Film Festu 2019. godine prikazan je film “Izvan sistema” (nem. Systemsprenger) Nore Fingscheidt u kojem je Helena Zengel maestralno odglumila devojčicu sa psihičkim problemima (možda je pravilnije reći psihički zablokiranu osobu). Nimalo laka dramaturgija tog filma mi je tako izrazit utisak ostavila, da sam danima sumirala istine koje taj film kroz simboličan interakcionizam prenosi.

Važnost potvrde postojanja, pažnje i prihvatanja s održanjem reči od strane majke (ili staratelja) ka detetu ima izniman uticaj na detetovo formiranje ličnosti, možda znatno više od uticaja okruženja u kome dete odrasta, koje, pored osobe od uticaja ima najznačajniji impakt. Deca se do svoje sedme godine nalaze u theta stanju uma, praktično u hipnozi u kojoj se ponašaju kao sunđeri ili kamerice koje snimaju i upijaju svoje okruženje, postupke, načela ponašanja i reagovanja. Takvo stanje balansa moždanih hemisfera omogućuje veoma brzo učenje i sticanje navika koje traju za ceo život (tipa navike da hodamo) koje poput autopilota koristimo ne razmišljajući kako. Svi smo bili ti sunđeri i sve što smo upijali pothranjivalo se u našu podsvest. I dobro i loše. Bez razlike.

Sa tako formiranim programima i filterima kroz koje posmatramo okruženje ušli smo u novu fazu razvoja – učenja ponavljanjem. Koristeći intelekt, što bismo više vežbali, bivali bismo bolji u određenim stvarima. Hemisfere su se sada razdvojile i rade po potrebi na dnevnom nivou.

Neuroligvističko programiranje ima vrlo interesantne vežbe svesnog usklađivanja hemisfera, koje nam otvaraju pristup za intenzivnije, brže učenje i lakše prepoznavanje, kao i menjanje podsvesnih, automatskih obrazaca.

Najčešće su stvari vrlo jednostavne – ako želite promenu, počnite da se ponašate drugačije.

Svakodnevni otpori ili maskiranje izazova (na primer odlaganjem) zadržavaju nas u začaranom krugu, odlažući suočavanje sa situacijama koje se možda ne odvijaju onako kako smo zamislili. Prepoznavanje takvih situacija je najčešće obelodanjivanje programa koje smo još u theti pokupili. To je pola posla, ali je druga polovina svojstven izazov – promeniti ih. Napraviti male korake koji menjaju svet.

Slično je i sa zavisnostima. Ako želite da prestanete da pušite, jedino što treba da uradite je da ne stavljate cigaretu u usta. Marshall Goldsmith i Mark Reiter u knjizi “Okidači” (eng. Triggers) preporučuju, između ostalog, supstituciju namere, odnosno promenu fokusa. Na primer, ako imate potrebu da držite cigaru, vi prvo prepoznate impuls, unesete svesnost i napravite izbor koji dela da promeni vaše ponašanje – na primer odlučite da pucketate prstima u ritmu. Skup tih malih odluka na svakodnevom nivou menja navike, programe, uverenja. Potrebe. Stiče se osećaj odgovornosti, integrisanosti, zrelosti.

Stoga, nismo žrtve okruženja i nasleđa. Ne utiče sabraćajna gužva na naše ponašanje, mi dozvoljavamo sebi reaktivnost, a ne moramo. Vežbanje strpljenja je pravi izazov, kao i promena utabanih programa i reaktivnosti. Lično mi pomaže izražavanje kroz kreativnost – dizajniranje, slikanje i pisanje. To daje balans mom egzaktnom, inženjerskom intelektu, kao i prostor da se na dnevnom nivou zapitam za mnoge stvari i sagledavam situacije iz neke druge perspektive.

Svesni um pliva s lakoćom kroz uspone i padove jer je posmatra stvari prisutno i bez osude. Bez otpora. Nema velikih etiketa dobrih i loših stvari. Sve ima svoju svrhu u ovom magičnom svetu. Možda su potrebe nekad varljive prirode. Možda nam priroda uvek daruje upravo ono što nam je zaista potrebno. Možda sve to već imamo.

Interesantno, posmatrajući ponašanje izrazito kondicioniranih umova, kao i onih s čijim se postupcima ne slažemo, možemo doći do istih zaključaka – to je njihov način da iskanališu svoje potrebe i da se na najbolji način (iz svoje perspektive) nose sa izazovima koje im život donosi. Oni ne znaju pametnije ili drugačije. Možda i ne žele da znaju. I to je okej. To je njihov put.

Ovim ne opravdavam, samo podsećam da se iza svih filtera kriju iste bazične potrebe. Nema specijalnih potreba.

Možda nam to pomogne da saosećanje i razumevanje stavimo ispred osuđivanja, lepljenja etikete ili otuđivanja. Možda nam pomogne da kažemo da je okej i da dozvolimo sebi da osećamo šta osećamo (često znamo da nesvesno multipliciramo – nervozni smo jer smo nervozni, ljuti jer smo ljuti), da dozvolimo drugima da postupaju kako postupaju (njihovi postupci odraz su njih samih i njihova su odgovornost), a ako je vreme da zauzmemo stav i kažemo šta mislimo, zdravije je to uraditi iskreno, koncizno i nereaktivno.

Flagrantna je činjenica da smo najveći zagađivači na ovoj planeti. Sve to fizičko smeće odraz je našeg kolektivnog nasilja, ratova za prevlast, egocentričnih i vrtoglavih potreba, hlapljivosti. Svi ti ekstremi društva i hijerarhije, večite monetne trke, više svega jer nikad dosta, nezdravi su, ali su takođe i sa razlogom tu. Evolucija ne može unazad. Kao u paleozoiku, tačnije u karbonu – ako voda presušuje ili postaje opasna, vodozemac postaje gmizavac.

Krajnje je vreme da prestanemo da se ponašamo kao pokvarene ploče.
Krajnje je vreme da prepoznamo i srušimo toksične zidove otuđenosti.
Krajnje je vreme da budemo pozitivni, otvoreni, da se volimo i podržavamo.
Da budemo fleksibilniji u pristupu. Da menjamo sistem, makar izvan sistema.